Prvi svetski rat: Zašto je počeo i šta se sve zaista dogodilo?
🕑 16 min čitanja
Prvi svetski rat zauzima posebno mesto u istoriji Srbije. Mnogi smatraju da je ovaj nemili događaj znatno uticao na Srbiju i njenu budućnost. Danas se mnogo polemiše o uzrocima i događajima tokom Prvog svetskog rata. Zato je važno znati zašto je počeo i šta se zaista dogodila u jednom od najznačajnijih događaja svetske istorije..
Kada je počeo Prvi svetski rat i zašto?
Kako to obično biva, do sukoba je došlo zbog borbe za kolonije i veće tržišta. Istorija je bezbroj puta pokazala da se ratovi pokreću zarad moći. Ista stvar dogodila se i kada je u pitanju Prvi svetski rat. Iako mnogi za uzrok rata uzimaju Sarajevski atentat, to nije tačno. Tog 28.06.1914. Gavrilo Princip ubio je austro-ugarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Nemačka i Austrougarska ovaj čin smatrale su idealnim za objavu rata Srbiji.
Međutim, bez obzira na atentat u Sarajevu, rat je svakako bio neminovan. Bilo je samo pitanje trenutka kada će do njega doći. Drugu polovinu 19. veka, obeležio je industrijski napredak i jačanje najvećih imperijalističkih sila. Velika Britanija tada je bila glavna trgovačka sila i sa velikim brojem kolonija. Sledila ju je Francuska koja se nešto sporije razvijala.
S druge strane, Nemačka je tek sedamdesetih godina 19. veka bila na počecima, poput SAD. Ipak, krajem istog vega dolazi do promena, tada Velika Britanija i Francuska počinju da posustaju, dok SAD i Nemačka rastu i razvijaju se sve brže. Osim što su se vodile borbe za tržišnu prevlast, nije zanemarena i bitka za što veći broj kolonija. Teritorijalna podela na početku 20. veka bila je jasno definisana.
Međutim, zemljama u ekspaniziji, poput Nemačke, to nije odgovaralo. Želeli su veći udeo, te su ponovo otvorili pitanje nove raspodele teritorija. Prosto su želeli veću moć i načine da prošite svoj kapital. Odnosi među najvećim silama nisu mogli ostati isti. Narušeni odnosi poslužili su kao temelj za potonje sukobe i uvod u Prvi svetski rat.
Odnosi imeprijalističkih sila krajem 19. i početkom 20. veka uoči Prvog svetskog rata
Nemačka je krajem 19. veka prevazišla sopstveno tržište. Zato odlučuje da se proširi na evropsko i ulazi u trku za kolonije. Njena industrija bivala je sve moćnija, a počeli su da proizvode oružje i jačaju vojno. Tada su uočeni prvi nagoveštaji njihove želje za dominacijom nad drugim narodima.
Posle nemačko-francuskog rata, Francuska se brzo obnovila. Već 1873. godine otplatila je ratnu odšetetu u vrednosti od 5 milijardi zlatnih franaka i nastavila s razvijanjem. Usled intezivne proizvodnje i velikih monopolističkih udruženja, Francuska je sakupila ogroman novac. Njega su koristili za zajam drugim državama, čime su ih učinili zavisnim.
Velika Britanija rešila je da još proširi svoje kolonijalne teritorije, te je na početku 20. veka njihova površina iznosila više od 25,000,000 kvadratnih kilometara, koju čini 390,000,000 stanovnika. Tada je to predstavljalo ¼ svetske populacije.
Rusija je u drugoj polovini 19. veka počela da uvodi buržoaske reforme. Takvi koraci doveli su do napredovanja industrije, ali nije dovelo do liberalizacije vlasti koja se zasnivala na carskom upravljanju koje je počivalo na vojnim i feudalnim slojevima društva.
Od samog njenog nastanka, 1867. godine, Austrougarska je težila da pod kontrolu stavi narode koju želeli samostalnost. Posebno se razvijala metalurgija, koja je doprinela ekspanziji i to na Balkanu. Nije želela da dozvoli tamošenjem narodu da formira jednu državu i tome se oštro protivila. Nemačka je upravo to videla kao odličnu šansu, te je podržala ideju, ali će zato Austrougarska biti njen saveznik pri novoj raspodeli teritorija.
Iz pomenutog se jasno vidi da su sukobi i Prvi svetski rat bili neminovni. Svako je imao računicu i razmatrao kada je pogodno da do sukoba dođe.
Nemačka je promatrala kako se Francuska razvija, smatrali su da im nikako neće ići u korist ako se dogodi savez Francuske, Austrougarske i Rusije. Kako bi preduhitrila tako nešto, formira Trocarski savez 1873. koji čine ona sama, Rusija i Austrougarska. Međutim, to je bilo kratkog daha, jer su međusobni interesi bili kamen spoticanja i nepremostivi.
Najviše su se razmimoilazili u vezi za podelom teritorije Osmanskog carstva. Rusija i Austrougarska imale su drugačije interese koji nisu mogli biti tek tako rešeni. Takođe, Velika Britanija nije želela veliki uticaj Rusije u tom delu.
Posle Berlinskog kongresa 1878. godine, neke stvari su rešene, ali mnoge su ostale da lebde u vazduhu. Iako su tada Srbija i Crna Gora zvanično dobile priznanje suverenih država, nisu svi bili oduševljeni takvom odlukom.
Početak 20. veka doneo je sklapanje raznih sporazuma. Svaka imperijalistička sila težila je da što više koristi izvuče iz toga. Velika Britanija smatrala da po nju znatno korisnije da blizu sebe ima Francusku, čak i Rusiju. Francuskoj je to isto odgovaralo, bez obzira što je odvojila Italiju od Trojnog saveza. To ništa ne bi značilo ako uđe u sukob s Nemačkom.
Sporazum Velike Britanije i Francuske potpisan je 1904., kojim su podelile teritorije u Africi. Francuzi su dobili Maroko, a Britanci Egipat. Istovremeno se radilo na sporazumu s Rusijom koji je konačno potpisan 1907. Jasno su definisani odnosi na spornim teritorijama, ali suština je bila priprema za potencijalni sukob i rat s Nemačkom. Ovim sporazumom stvoren je Trojni sporazum, poznat kao Antanta. Time su formirane dve suprotstavljanje strane, Trojni savez s Nemačkom, Austrougarskom i Italijom, a Antanta s Rusijom, Francuskom i Velikom Britanijom. Cilj obe strane bio je da jedni druge oslabe.
Austrougarska je želela se dokopa Egejskog mora i sebi prokrči put do Soluna. Zatražila je aneksiju teritorija koje su se nalazile na tom putu. Srbija nije želela da to prihvati. Međutim, Austrougarska aneksira BiH 1908. godine, što izaziva ogromno negodovanje u Srbiji.
Nemačka je pokušala da pregovorima odvoji Rusiju od Antante, ali nije uspela. Tražila je od nje da savetuje Srbiju da prihvati aneksiju, svesna da Rusija nije najspremnija za rat. Opasnost od rata bila je sve bliža, jer je podela teritorije tek trebala da dođe na red.
Najpre je došlo do sukoba 1911. između Nemačke i Francuske u Maroku, poznatog pod nazivom Agadirska kriza. Umalo nije došlo do rata, ali Nemačka se povukla jer je Velika Britanija bila rešena da se umeša u sukoba na strani Francuske. To je izazvalo ogromno negodovanje u impreijalističkim krugovima Nemačke, te su zahtevali oštru reakciju svoje vlade i novu podelu teritorija. Već iduće godine dolazi do ozbiljnih sukoba u Evropi, a to su bili Balkanski ratovi. Predstavljali su uvertiru za Prvi svetski rat. Osmansko carstvo bilo je uzdrmano i pred raspadom.
Najvažniji događaji i bitke u Prvom svetskom ratu
Prvi svetski rat trajao je od 1914. do 1918. Obeležile su ga mnoge velike bitke i događaji. Svaki od ovih događaja upisan je zlatnim slovima u istoriju Srbije i zauzima posebno mesto.
Prvi svetski rat – 1914
Cerska bitka
Bitka na Ceru dogodila se u noći 15.08.1914. u okolini istoimene planine. To je ujedno bila i prva značajna bitka u napadu Austrougarske na Srbiju. Poznata i pod nazivom Jadarska bitka. Doneta je odluka da se preko sela Tekeriš napadne levi bok Pete austrougarske armije u dolini Jadra. Komandant Druge armije, general Stepa Stepanović znao je značaj Cera, te je naredio da se zauzme Kosanin grad na vrhu planine. Nije ni slutio da se na vrhu planine nalazi deo austrougarskog korpusa Osme divizije.
Sukobljene strane su bile brojčano izjednačene, ali se srpska vojska bolje snašla. Poznavanja terena donelo je prevagu i veliku pobedu vojsci. Austrougarska vojska naterana je na povlačenje preko Drine u kojoj su se mnogi udavili.
Cerska bitka ušla je u anale. Ovaj primer smatra se remek-delom prelaska iz odbrane u napad. Prikazana ratna veština i danas se izučava na raznim vojnim akademija širom sveta. Ova bitka dodatno je podigla moral srpskoj vojsci u predstojećim sukobima.
Bitka na Drini 1914
Bitka na Drini trajala je od septembra do polovine novembra 1914. Posle poraza na Ceru, Austrougarska je bila rešena da osvoji i pokori Srbiju. Drinska bitka trajala dugo, a nakon teških borbi, srpska vojska bila je primorana da se povuče, najviše zbog nedostatka municije, hrane i vojne opreme.
Tokom ovog perioda dogodila se bitka kod Mačkovog kamena, od 19. do 22. septembra 1914. Ovde je srpska vojska pretrpela prvi poraz zbog brojčane nadmoćnosti neprijatelja. Usledilo je povlačenje najpre ka Valjevu 8. novembra, ali veoma teško, jer je i stanovništvo išlo s vojskom. U okolini Valjeva čekalo se da stigne preko potrebna oprema i municija, ali kao nije pristizala, odlučeno je da se armija povuče na desnu obalu Kolubare, gde se potom dogodila čuvena Kolubarska bitka.
Kolubarska bitka
Kolubarska bitka smatra se najvećom koju je Srbija vodila tokom Prvog svetskog rata. To je bila prekretnica i za Srbiju je to bila situacija biti ili ne biti. Počela je 16.11.1914. i vođena je na frontu širokom čak 200 km. Kolubarska bitka trajala je mesec dana, a tada je srpska vojska pod vođstvom Živojna Mišića razbila Petu i Šestu austrougarsku armiju koju je predvodio Oskar Poćorek.
Kolubarska bitka predstavlja neverovatnu strategiju i umeće srpske vojske. Pobeda je spasila Srbiju od propasti, podigla moral vojsci i proslavila ih širom sveta. Ceo svet pisao je o propasti Srbije i da je samo pitanje sata kada će kapitulirati. Austrougarska se spremala i da zvanično objavi pobedu, ali nije tako mislio general Živojin Mišić, koji je posle ove bitke unapređen u čin vojvode.
Austrougarska vojska okupirala je Beograd, Šabac, Užice, Valjevo i ceo deo severozapadne Srbije. Srpska vojska bila je na korak od ambisa, bez hrane, vode i brojčano slabija. Putevi u Srbiji su usporili neprijatelja, što je omogućilo vojsci Srbije da se pregrupiše i odmori. Živojin Mišić povukao je vojsku s Kolubare, a kada se oporavila, naredio je kontra-udar koji će doneti veličanstvenu pobedu pred kraj 1914.
Srpska vojska popunjena je đacima i studentima koji su zadužili Srbiju, čuvenih 1300 kaplara. Vojnici su tada videli da su u borbi za slobodu Srbije i odbranu otadžbine pozavna deca. Svi oni su prekinuli školovanje i otišli u ratu u kom su dali svoje živote za Srbiju.
Mnogi od njih poginuli su tokom Kolubarske bitke, a neki su dočekali kraj Prvog svetskog rata i oslobađanje Srbije. Kakva je to bila žrtva i tragedija najbolje oslikava citati iz novina:
„Obaveštavam celokupnu srpsku javnost da mi se kuća ugasila. Pre dva dana poginuo mi je i poslednji, četvrti sin. Student prava.”
Posmrtni ostaci junaka sa Kolubare počivaju u Crkvi Svetog Dimitrija, spomen-kosturnici u Lazarevcu.
Prvi svetski rat -1915
Austrougarska je u većem delu ove godine vodila borbe s Italijom. Nemačka i Austrougarska ubedile su Bugarsku da im se priključi u napadu na Srbiju, što se potom ubrzo i dogodilo. Napad je počeo 5.10.1915. Samo 4 dana kasnije u rat je ušla i Bugarska koja je napala Srbiju s istoka. Osim brojčane nadmoćnosti neprijatelja, Srbija je imala velikih problema sa tifusom koji je odneo živote hiljadama vojnika i civila.
Iako se u Prvom svetskom ratu ističu Cerska i Kolubarska bitka, mora se pomenuti i kakve je otpore srpska vojska pružala kada se dogodila Trojna ofanziva na Srbiju. Posle dva bezuspešna pokušaja da slomi Srbiju, došao je i treći koji doneo Centralnim silama uspeh.
Bitka na Moravi
Vodila se na prostoru od Negotina do Leskovca. Posle desetak dana žestoke borbe, Bugari su uspeli da potisnu srpsku vojsku do Velike Morave, gde su dolazili Nemci. Dogodio se poznati Leskovački protiv udar pod komandom pukovnika Ljubomira Milića, jedina pobeda srpske vojske 1915.
Timočka divizija našla se naspram skoro 200.000 neprijateljskih vojnika. Ubrzo je u pomoć stigla Moravska divizija. Njihov zadatak bio je da zadrže Bugare kako znaju i umeju. Cilj je bio omogućiti neometan prolaz vojske i naroda ka Prištini. Umesto da čekaju napad, krenuo je juriš. Ne samo da je Bugarska odbijena, već se povukla. Ljubomir Milić unapređen je u čin generala. Leskovački manevar je bitka o kojoj se ne zna mnogo, ali veoma važna za potonje događaje.
Albanska golgota
Srpska vojska doživela je orgromne gubitke. Nije uspela da se povuče dolinom Vardara, ali mnogo značajnije je bilo što je izbegla da bude opkoljena. Srbija se našla u jednoj od najtežih situacija u svojoj istoriji. Šta dalje? Novembra 1915. doneta je odluka da krene s povlačenjem preko Crne Gore i Albanije. Ovom odlukom došlo je do velikog stradanja srpskog naroda, poznatog kao Albanska golgota. Tada je Radomir Putnik dao naređenje kojim je objasnio važnost ovog poteza i prorekao sudbinu Srbije u Prvom svetskom ratu.
“Nastao je trenutak, kada se sticajem prilika moramo povlačiti kroz Crnu Goru i Albaniju. Kod naše vojske su moral i disciplina popustili, a vera u spas Otadžbine izgubljena. Stanje vojske je u opšte nepovoljno. Bojimo se, da sada pri povlačenju kroz Albaniju i Crnu Goru na Jadransko Primorje ne nastupi još veća klonulost i rasulo kod trupa, kao i rasturanje i predavanje neprijatelju u većim razmerama.
Da ne bi do ovoga došlo potrebno je, da se vojnicima objasni cilj ovoga našega povlačenja i da se oni ubede o njegovoj potrebi. Kapitulacija bi bila najgore rešenje, jer se njome gubi država, a naši saveznici bi nas sa svim napustili, i onda ne bi imao ko o nama da vodi računa, da nas snabdeva novcem, oružjem i svima potrebama, niti da zastupa naše interese. Mi bismo bili sasvim izgubljeni. Jedini je spas iz ove teške situacije, povlačenje na Jadransko Primorje.
Tu će se naša vojska reorganizovati, snabdeti hranom, oružjem, municijom, odelom i svima ostalim potrebama, koje nam šalju naši saveznici, te ćemo opet predstavljati jednu činjenicu, sa kojom će naši saveznici morati računati.
Država nije izgubila svoje biće, ona i dalje postoji, i ako na tuđem zemljištu, dokle god je tu vladalac, vlada i vojska, pa ma koliko njena jačina bila. Gotovost saveznika, da nas do kraja izdrže i neiscrpna njihova snaga na kraju će slomiti zajedničkog neprijatelja, a naša će Otaxbina opet biti slobodna i uvećana. Ubedite sve, da je ovo povlačenje državna potreba, spas države, i da je u ovim teškim danima naš spas u istrajnosti, strpljenju i krajnjem požrtvovanju sviju nas, sa verom u konačan uspeh naših saveznika i da s toga treba istrajati do kraja.”
Nepristupačni predeli i vremenski uslovi doveli su do tragedije koja je odnela oko 240.000 ljudi od ukupno 400.000. Osim surovih uslova, srpski narod i vojska trpeli su napade albanskih komita. Najveći broj ljudi umro je zbog iscrpljenosti i izgladnelosti. Posebno je zapamćena planina Čakor. Veliki minusi i dubok sneg kosio je civile i vojsku.
Prvi svetski rat – 1916
Mojkovačka bitka
Bitka kod Mojkovca vodila se između vojske Kraljevine Crne Gore i Austrougarske. Austrougarska je želela preseče put i zaustavi povlačenje srpske vojske i konačno je uništi. Međutim, od 6. do 7. januara 1916. dogodila se Mojkovačka bitka koja je spasila Srbiju. Ova bitka u okolini Mojkovca predstavlja najsvetliji primer žrtvovanja. Po uslovima i značaju, ova bitka zauzima posebno mesto za vreme Prvog svetskog rata. Zašto je Crna Gora priskočila u pomoć? To se najbolje vidi iz načina na koji je crnogorska vlada 1914. obavestila srpsku, kada je već bilo jasno da se Prvi svetski rat ne može izbeći:
“Teško je rešiti kakav odgovor da se dadne Austriji. Naše bi mišljenje bilo da se poslušaju saveti Rusije. U svakom slučaju kažite gospodinu Pašiću, da nam je i dobro i zlo zajedno sa Srbijom. Njena sudbina je i naša sudbina… Srbija može računuati na bratsku i neograničenu pomoć Crne Gore, kako u ovom sudbonosnom času, tako i u svakom drugom…”
Takođe, vidi se u izjavi kralja NIkole povodom objave rata:
“Crnogorci! Krv se već lije na Dunavu, Savi i Drini; lije se na granicama naše moćne zaštitnice Rusije i njene saveznice Francuske, pa sad – ko je junak, na oružje, ko je junak nek sledi koracima dva stara srpska kralja: da ginemo i krv prolivamo za jedinstvo i slobodu zlatnu. Na našoj su strani Bog i pravda. Mi smo hteli mir, nametnut nam je rat. Primite ga kao i uvek, primite ga srpski i junački, a blagoslov vašeg starog kralja pratiće vas u svim našim podvizima… Živeli, moji mili Crnogorci! Živelo naše milo Srpstvo!”
Reči vladike Nikolaja odličnu opisuju značaj Mojkovačke bitke:
“Da nije bilo smrti na Mojkovcu, ne bi bilo ni vaskrsa na Kajmakčalanu.”
Krf – Ostrvo Vido – Plava grobnica
Krf i ostrvo Vido zauzimaju posebno mesto kod svih Srba. Iskrcavanje na Krf odvijalo se od januara do druge polovine aprila 1916. godine. Luka Guvija, nedaleko od grada Krf, je mesto gde su se srpska vojska i narod iskrcali. Najteže bolesni prebačeni su na ostrvo Vido. Zbog nadljudskih napora i svih prethodnih događaja, srpski vojnici počeli su masovno da umiru.
Najpre su sahranjivani u rakama na obali, a kako počelo da ponestaje mesta, njihova tela spuštana su u dubinu Jonskog mora, tako je nastala “Plava grobnica”. Milutin Bojić, pesnik, otrgao je od zaborava ovaj događaj, svojom istoimenom pesmom.
Iz poštovanja prema srpskim žrtvama, grčki ribari nisu pecali na ovom mestu narednih 50 godina. Postojao je običaj da srpski brodovi kada prolaze ovuda, zastanu i odaju počast stradalim junacima.
Smatra se da je na ovom mestu sahranjeno preko 10.000 srpskih vojnika i regruta. Ovde je u periodu od 1936. do 1939. podignut Mauzolej-kosturnica u kome se nalaze posmrtni ostaci vojnika kojima se znalo ime i prezime.
Treba istaći da je u ovom period nastala je i čuvena pesma “Tamo daleko”. Predstavlja himnu srpskih vojnika. Pesmu je napisao Đorđe Marinković iz sela Korbova kraj Kladova. Prava na pesmu priznata su 1922. u Parizu.
Pesma “Tamo daleko” svirana je na sahrani Nikole Tesle, to je bila njegova izričita želja.
Solunski front
Srpska vojska uspela je veoma brzo da se oporavi na Krfu. Odmorna, ubrzo se priključila Solunskom frontu. Sve do septembra, trajalo je prikupljanje vojske, najveći deo činila je srpska vojska. Od 12. do 30. septembra 1916. dogodila se bitka na Kajmakčalanu. To je bila prva pobeda Srbije posle Cerske i Kolubarske bitke.
Bitka na Kajmakčalanu
Ova bitka uticala je neverovatno na vojsku Srbije. Pobeda je podigla moral, a vojska je vaskrsla. Posle svih užasa koje su preživeli, srpska vojska smatrala je ovo ključnim trenutkom za povratak u otadžbinu. Borbe su trajale 18 dana, Bugari su odolevali uz strašne gubitke. Za Srbe ovo je bilo biti ili ne biti. Zato je i nastao izraz Kapija slobode. Tog 30.09.1916. vijorila se srpska zastava na vrhu!
Bitka na Kajmakčalanu vodila se na nadmorskoj visini od 2.525 metara. Srbija je imala velike žrtve tokom borbi, ali nije odstupala od svog cilja. Ne pamti se da se nekada neka bitka odvijala na ovolikoj nadmorskoj visini i u takvim uslovima. Drinska i delovi Dunavske divizije bili su zaduženi za probijanje Bugarskog bedema. Obe divizije pripadale su Prvoj armiju, koju je predvodio vojvoda Živojin Mišić.
Ovo je bio prvi korak ka povratku i oslobađanju otadžbine. Neprijatelji su tada shvatili da se Srbija vraća i da će se sudbina Prvog svetskog rata odlučivati na Solunskom frontu. Arčibald Rajs, švajcarac i veliki prijatelj Srba, koji s srpskim narodom preživeo Albansku golgotu, zabeležio je tada sledeće:
“Noga srpskog vojnika stupila je ponovo na zemljište njegove otadžbine.”
Kako je na njega uticao ovaj podvig srpske vojske, najbolje govori činjenica da je posle svoje smrti 8. novembra 1929. tražio da se njegovo srce odnese u urni na Kajmakčalan, gde je sahranjeno s ostalim borcima sa Solunskog fronta. Urna je nažalost polomljena u Drugom svetskom ratu od strane Bugara. Na urni je pisalo sledeće:
“Ovde u ovoj urni, na vrhu Kajmakčalana Zlatno srce spava, Prijatelj Srba iz najtežih dana, Junak Pravde, Istine i Prava, Švajcarca Rajsa, kom` nek je slava.”
Posle osvajanja Kajmakčalana, stvorili su se uslovi za napredovanje. Osvojeni su Kočobelj i Siva stena. Tada je krenula i ofanziva u dolini Crne reke, što je dovelo do bitke kod Bitolja i njegovog oslobađanja. Međutim, na povratak u otadžbinu i oslobađanje Srbije, moralo je da se sačeka još dve godine. Sad su postavljeni temelji da se to izvede.
Na vrhu Kajmakčalana nalazi se crkva Svetog Ilije, spomen-kapela srpskim junacima.Tu stoji uklesana poruka kralja Aleksandra:
“Mojim div junacima, neustrašivim i vernim, koji grudima svojim otvoriše vrata slobodi i ostadoše ovde, kao večni stanari na pragu otadžbine.”
Prvi svetski rat – 1917
Tokom 1917. stabilizovan je Solunski front. Centralne sile bile su u lošem položaju zbog velikih gubitaka na različitim frontovima. U Srbiji nije bilo lako, zbog odnosa okupacionih snaga prema stanovništvu, pogotovu na područijima koja su bila pod Bugarskom. Počeli su i prva razmimoilažanje među Centralnim silama. Bugarska je bila svesna da ne može sama da drži Solunski front. Austrougarska je bila u očajnom stanju, te je početkom 1917. tajno pregovaral o separatnom miru, pošto je obavestila svoje saveznike da neće još dugo moći da izdrži rat.
Svesna situacije, Nemačka je zacrtala da izdejstvuje Siegfrieden (pobednički mir) 1917. Sile Antante utvrdile su i rešila da je ključ pobede leži u istovremenim napadima na svim frontovima. Svesni da će time moći da okončaju Prvi svetski rat i poraze neprijatelja. Odnos snaga znatno se promenio u koristi sila Antante. Što se tiče Srbije, tu je važno istaći Toplički ustanak, jedini ustanak u Prvom svetskom ratu na okupiranoj teritoriji.
Toplički ustanak
Nezadovoljstvo koje je vladalo u ovim krajevima dostiglo je vrhunac, kada su Bugari hteli nasilno da izvrše bugarizaciju jezika, religije i kulture. Zabranili su isticanje srpskih simbola i želeli su da regrutuju Srbe u svoju vojsku. Ogroman teror i streljanja podstakle su stanovništvo na ustanak.
Za vođu ustanka, izglasan je Kosta Milovanović Pećanac. Zamisao je bila da ustanak krene probojom Solunskog fronta. Ipak, želja za oslobađanjem bila je brža i ustanak je počeo da se širi, te je Pećanac pozvao narod na pobunu. Ustanak je trajao oko mesec dana, a na samom početku, a brzo su oslobođene Lebane, Mačkovac i Kuršumlija. Početkom marta 1917. oslobođeno je Prokuplje.
Kako bi ugušili ustanak, okupatori su u pogon stavili ogromne snage. Što je na kraju donelo rezultat, a potom i veliku odmazdu nad narodom i vođama ustanka. U toku 1917. i početkom 1918. najviše su se događali sukobi gerilskih četa s okupatorima. U ovoj godini nijedna strana nije uspela da ostvari svoje ciljeve u potpunosti. Dva događaja koja su najviše obeležila 1917. bila su ulazak SAD u rat i Oktobarska revolucija.
Prvi svetski rat – 1918
Rusija je u ovom periodu bila u lošem stanju. Unutrašnji nemiri naterali su je da prihvati mir s Nemačkom koji nije bio povoljan za nju. Nemačka je više pažnje posvetila zapadnoevropskom frontu, jer je znala da pošto se priključi vojska SAD, sile Antante biće znatno jače i brojnije. Želela je da konkretnim akcijama što pre slomi otpor.
Austrougarska je odbila da se priključi Nemačkoj na zapadnoevropskom frontu, već se okrenula Italiji. Trebalo je slomiti Italiju kako bi se učvrstili položaji. Međutim, njihovi pokušaji bili su bezuspešni, a Austrougarska je pretrpela velike gubitke. Počelo je raspadanje vojske i znalo se da će bilo kakav veći sukob dovesti do uništenja.
Proboj Solunskog fronta
Odnos snaga na Solunskom frontu bio je na strani Antante. Većina nemačkih jedinica prebačena je na Zapad, a vojska Bugarske nije imala snagu da se sama suprotstavi i odbije napade. Plan za probijanje Solunskog fronta pravio se nekoliko meseci, sve do septembra 1918. Glavni cilj bio je da se probije područije između reke Vardar i Crne reke, jer na taj način bi se razdvojile preostale nemačke i bugarske jedinice. Došao je 15.09.1918. kada su 2. srpska armija Stepe Stepanovića i 1. armija generala Petra Bojovića započele probijanje Solunskog fronta.
Odmah je ostvaren uspeh u Dobropoljskoj bitki. Uspesi srpske armije ređali su se iz dana u dan. Probila je bugarsku odbranu i naterala ih na povlačenje. Pridružila se vojska Francuske, te je slom okupatora bio neminovan. Probijanje Solunskog fronta pokazalo je da Nemačka i Bugarska nemaju snage da pruže otpor.
Srpska armija došla je 21.09.1918. do doline reke Vardar, što je značilo da je probijanje uspešno izvedeno. Bugarska nije imala kud, našla se pred totalnim krahom. Kapitulirala je i potpisala primirije 29. septembra. Morala je da evakuiše okupirane oblasti i demobiliše vojsku.
Proboj Solunskog fronta značajno je uticao da dalji ishod rata. Turska je bila odsečena, a Austrougarska i Nemačka sada su strepile od napada s boka. Srpska vojska prodirala je ka Kosovu i Bosni, dok su saveznici preko Sofije išli ka Turskoj.
Pokušaj da se uspostavi novi front od strane Centralnih sila potpuno je propao. Kod Niša, srpska armija je 12.10.1918. razbila neprijateljske jedinice i nastavila ka Beogradu. Poslednji trzaj okupatorskih sila bio je na severnim obalama Save i Dunava, ali opet bezuspešno. Krajem oktobra 1918. dolazi do raspadanja austrougarskih divizija.
Za 45 dana, srpska vojska oslobodila je 500 km. Beograd je oslobođen 1. novembra od strane 1. srpske armije, dok je 2. armija izbila na Drinu, cela Srbija bila je oslobođena. Brzina probijanja i efikasnost nanele su ozbiljan udarac Centralnim silama. Ovo je ujedno bio i početak kraja Austrougarskog i Osmanlijskog carstva. Iako je mir potpisan 11. novembra, za Srbiju rat je trajao sve do kapitulacije Mađarske pred naletom srpskih trupa 13. novembra.
Dan pobede u Prvom svetskom ratu
Mnogi ovaj dan nazivaju Dan primirija u Prvom svetskom ratu, međutim taj naziv nije tačan. Veliki broj istoričara tvrdi da je ovo pokušaj Nemačke da uradi reviziju istorije, kako bi prikrila težak poraz koji je doživela, želi da to predstavi kao primirije. Dan pobede u Prvom svetskom ratu obeležava se 11. novembra svuda u svetu. U Srbiji je nacionalni praznik, a simbol je Natalijina ramonda.
Džord Lorens Prajs je poslednja žrtva rata. Pogođen je metkom samo dva minuta pre nego što potpisan mir 11. novembra u 11.00 sati, 1918.
Kraj i posledice Prvog svetskog rata
Prvi svetski rat formalno je trajao još sedam meseci. U ovom periodu potpisani su brojni mirovni sporazumi. Najvažniji svakako je Versajski mir, koji je potpisan 28. Juna 1919. Posledice rata bile su stravične i neverovatne.
Najuočljivije bila je nova raspodela teritorija u Evropi. Centralne sile izgubile se svoje teritorije, a posle Prvog svetskog rata, nestala su čak 4 carstva, to su Osmansko, Nemačko, Rusko i Austrougarsko. Pored toga, pad i slom doživele su i 4 dinastije: Habzburzi, Hoencolerni, Romanovi i Osmanlije.
Nastale su nove države koje su dotad bile pod čizmom Rusije, Nemačke i Austrougarske. Nemačka je bila najodgovornija za rat, te je morala da plaća ogromnu odštetu. Na području Austrougarske pojavile su se države Austrija, Mađarska, Čehoslovačka i ubrzo Kraljevina SHS. Stvorene su države Jermenija, Gruzija, Letonija, Finska, Estonija i Litvanija. Poljska je posle veka ponovo postala nezavisna država. Nijedan rat do ovog nije ovako izmenio Evropu.
Osim ekonomskih posledica, pred sam kraj pojavio se i španski grip koji je dodatno pokosio ljude širom sveta. Što se tiče Srbije, njeni gubici bili su stravični. Prema podacima, Srbija je izgubila 1.247.435 ljudi, tačnije 28% stanovništva koje je imala po popisu iz 1914.
Srbija je imala ubedljivo najviše žrtava u Prvom svetskom ratu. Umrlo je 402.435 vojnika, kako od rana, borbi ili kada se dogodila Albanska golgota. Gubici civilnog stanovništva bili su 845.000. Njih 200.000 pošlo je s vojskom preko Albanije, a njih 140.000 umrlo je ili poginulo tokom Albanske golgote.
Iako je Versajski mir sputao Nemačku i njen militarizam, ona je ipak sačuvala bazu. Versajski mir naterao je Nemačku na mnoge stvari, što nije prihvaćeno s oduševljenjem. Mnogi smatraju da je upravo ovaj sporazum poslužio kao temelj za Drugi svetski rat. Nemačka je morala da plati kaznu, koja bi u današanje vreme iznosila oko 33 milijarde evra! Ovaj šamara Nemačkoj mnogi su smatrali poniženjem. Pored novca, oduzete su joj teritorije.
Bez obzira na iskrenu želju za mirom, ovaj sporazum je bio trn u oku Nemačkoj. Nije se dugo čekalo da se potegne njegovo pitanje, to je najviše činio Adolf Hitler. Delovalo je nezamislivo, ali ubrzo su počele pripreme za Drugi svetski rat koji će bit najkrvaviji sukob u istoriji čovečanstva.
Izvor:
https://savezpotomaka.rs/
https://prvisvetskirat.rs/
Fotografije: Wikipedia
Ažurirano: 03.06.2024
Author
Povezane vesti
Komentariši objavu
Trenutno nema komentara na ovu temu.
0