Ivo Andrić – Velemajstor realizma
🕑 3 min čitanja
Višegrad će više nego ijedno drugo mesto obeležiti piščevo stvaralaštvo. U Travniku, davne 1892. godine, rođen je Ivo Andrić. Dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Jedan od najvećih, ako ne i najveći pisac u istoriji srpske književnosti.
Život i odrastanje
Ivo Andrić je sticajem okolnosti rođen u Travniku, samo zbog toga što je njegova majka boravila kod rodbine. Roditelji su mu bili iz Sarajeva. Sa očeve strane porodica je decenijama bila vezana za Sarajevo. Mnoge članove porodice zadesila je ista sudbina, podlegli su tuberkolozi u mladosti. Sam Ivo Andrić ostao je bez oca kao dvogodišnjak. Usled finansijskih problema majka je odlučila da ga pošalje kod sestre na čuvanje i to u Višegrad.
U Višegradu završava osnovu školu, nakon čega se vraća u Sarajevu i upisuje Veliku gimnaziju. Počinje da piše poeziju i 1911. objavljuje prvu pesmu U sumrak. Tokom srednjoškolskih dana pripadnik je pokreta Mlada Bosna i jedan je od glavni zagovornika oslobođenja od Austrougarske monarhije. Zahvaljujući stipendiji hrvatskog kulturnog društva, 1912. godine odlazi u Zagreb na studije. Već naredne godine prelazi u Beč. Tamo prisustvuje predavanjima iz istorije i književnosti. Međutim, klima u Beču nije mu odgovarala, zbog čega često boluje od upala. Radi zdravlja a uz pomoć svog profesora Alupovića odlazi za Krakov. Upoznaje se s kulturom i uči poljski jezik.
Čim je čuo vesti o sarajevskom atentatu, Ivo Andrić odlučuje da se vrati u zemlju. Kada je stigao u Split, uhapšen je od austrijske policije i odveden u Šibenik, a zatim u Maribor. Tu će ostati do marta 1915. godine. Andrić je u Zagrebu dočekao pad Austrougarske monarhije, a zatim i ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca. Među prvima ukazuje na neslogu u državi. Pošto mu se nije dopadala atmosfera u Zagrebu, 1919. počinje da radi u Beogradu. Postao je aktivan član književnog miljea, druži se sa Crnjanskim, Pandurovićem i Vinaverom.
Diplomatska karijera i stvaralaštvo
Ivo Andrić je postavljen za činovnika konzulata kraljevine u Bukureštu 1921. godine. Naredne je premešten u Trst. Kako je bio diplomatski službenik, morao je da završi fakultet. Zato upisuje Filozofski fakultet u Gracu. Vratio se u diplomatiju tek kada je 1924. odbranio doktorsku tezu pod nazivom Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Samo dve godine kasnije imenovan je za vicekonzula u Marselju. Tokom nekoliko sledećih godina premeštaju ga u Madrid i Brisel.
Njegova karijera u diplomatiji stalno napreduje, a vrhunac dostiže 1939. godine, kada je postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevskog poslanstva u Berlinu. Javljajući se na dužnost, akreditaciju je predao kancelaru Rajha Adolfu Hitleru. U proleće 1941. Andrić je od nadležnih u Beogradu zatražio da bude razrešen dužnosti i ponudio svoju ostavku. Predlog je odbijen, a 25. marta iste godine dolazi u Beč gde prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta.
Tokom rata, Ivo Andrić živi kao podstanar i ne dozvoljava da se njegova dela štampaju. Tada piše Travničku hroniku, a krajem 1944. godine završava čuveno remek-delo Na Drini ćuprija.
U delima Ive Andrića jasno preovlađuje jedan motiv – život u Bosni. Prosto je neverovatno da su njegova tri velika romana objavljena 1945. godine, to su: Na Drini ćuprija, Travnička hronika i Gospođica. Tema prva dva je Bosna u kojoj se vekovima sudaraju interesi istoka i zapada. Za delo Prokleta avlija, objavljeno 1954. godine, dobija nagradu.
Ivo Andrić se ženio samo jednom i to u šezdeset i šestoj godini. Njegova izabranica zvala se Milica Babić, a na njenu ljubav čekao je tri decenije. U pripovetki Jelena, žena koje nema glavni lik nije fikcija, već je kreiran po stvarnoj ženi – Milici Babić, priznao je jednom Ivo Andrić.
Došla je 1961. godina, a Ivo Andrić dobija Nobelovu nagradu za „epsku snagu kojom je oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“. Novčanu nagradu od milion dolara poklonio je u potpunosti za razvoj biblioteka. Interesovanje za njegova dela sve više raste, pa knjige počinju da se štampaju na više od trideset jezika.
Narednih godina Ivo Andrić piše slabijim intezitetom. I pored toga, knjige mu se preštampavaju. Njegova supruga Milica umire 1968. godine. Andrić je nakon toga društvene aktivnosti sveo na najmanju moguću meru. Malo je pisao, a polako počinje i da ga izdaje zdravlje. Preminuo je 1975. godine. Sahranjen je u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu.
Ivo Andrić je citiran bezbroj puta, a mi vam izdvajamo dva po našem ukusu.
„Toliko je u životu bilo stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.“
„Čudno je kako malo je potrebno da budemo sretni, i još čudnije: kako nam često baš to malo nedostaje!“
Izvor: https://www.ivoandric.org.rs/
Fotografije: https://www.wikipedia.org/
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici.
Author
Povezane vesti
Komentariši objavu
Trenutno nema komentara na ovu temu.
0